|
|
|
|
Iza tvojih usana
krije se šapat
kao da se kajem
svet mi je mali
i krenula bih nekud
samo da imam krila
mozda da nađem ime
ili nesto sto seća.
Sivo, kao bez boje,
vidim da je kasno
da to čudno vreme
okrenem ka sebi
ne sluša me više
krenulo je samo
valjda da me prati;
kad bi ono znalo...
Zamorene misli
pitaju me stalno,
ali tamne reči
nikad neće stati
da me zovu, da šapuću,
da me grle
kažu da za tobom
isplakaću oči
i da će proći večcnost
pre nego rodim se.
Sivo, kao u jutro
kad umesto dana
nadamnom svane magla;
kao prašina listom
piše mi po sećanju
neke tamne misli
i samo tvoje ime
zasvetli bojom krvi
nemilosrdno me kriveći
što izgubljena daljinom
još uvek tražim put.
Dubinama ružnih snova
seća me poneki kamen
da tuda sam prošla jednom,
ili se vrtim u krug?
Ipak, svaki san
bezbojan i kao od trnja
jedan je razlog više
što još uvek sam te žedna
i što nikada neću
stati da osetim dah
svežeg prolećnog vetra;
što ću ići u krug
sve dok ne nađem te.
Znam ja pravi put
al ne mogu, al ne smem
sve dok ne umre ta
skamenjena senka
što me je otela od tebe
pisajući moj život
crnim teškim mastilom,
prljajući mi nebo.
Sivo je, tako sivo
svako jutro pod kletvom
neke neznatne daljine
a ipak tako velike
jer nisu samo šume
i neke zaboravljene staze
učinile da nema granica.
Savladao me je strah
i učinio je moćnom
prejakom za moje suze.
Iza tvojih usana
krije se šapat
koji bi maglu
pretvorio u more
i sve bi se trave
crne i teške
pretvorile u visoke
smaragdne šume
i pustinja snova
bila bi samo
zrnašce tame
u vrtlogu boja.
Bila bih ptica,
sanjajuci ti oči
letela bih na krilima
tvojih slatkih reči,
ostala bi večnost
samo dvorac želja
samo za nas dvoje
kad čula bih bar
da tvoja sam
samo tvoja.
|
| |
| Choose Next Scene: |
| There are no beginning forks in this story yet. |
|
|
|
|
|
|
