|
|
|
|
Miriše mi ovo veče
ne jednu od onih zima
kad bili smo samo deca.
Samo noć, milion zvezda
zasjalo bi tu u tami
i osmesi kao iskra
lebdeli bi kroz tu istu,
noć, od srebra i skerleta.
Ko na dlanu stajalo je
svo detinjstvo tu pred nama
videlo se kakave želje
ukralo je nama vreme
i u suton, pokraj breze
dok joj pleća sneg prekrv'o
padale su dečje suze
tihe, blage, bez utehe...
Pitali su čemu suze
a onda su samo prošli
gledajući nesto drugo
žureći u drugom pravcu.
Niko više nije vid'o
niko nije primetio
da to dete tražilo je
izgubljene svoje snove.
Niko tada nije znao
da do smeha nece stići
već da će mu vreme biti
samo jedna reč bez zvuka,
samo beskraj hladnih soba
kroz koje će večno ići
lutajući ka toj noći,
ka toj noći punoj snega
gledajući što ne vide
one oči oko njega
i tražeci, i tražeci,
bar tu noć detinjstva svoga.
|
| |
| Choose Next Scene: |
| There are no beginning forks in this story yet. |
|
|
|
|
|
|
