|
|
|
|
Luda noć.
Napolju kiša pljušti. Baš na današnji dan, već 4 godine.
I onako nemam šta da radim pa ću je sačekati... a i da ne želim, opet će doći da me probudi, samo će biti ljuta.
Njen gnev je stvarno poslednje što mi je potrebno.
Znam ja da bi to sve mogao biti samo san, ali i do sada su mi se snovi ispunjavali, pa ne bih da rizikujem.
Opet kiša pljušti. Više mi i ne zvuči kao kiša, već kao koraci dok beži u užasu od onoga što bi je moglo uhvatiti iz mraka.
Čula sam tu priču hiljadu puta i više ne želim, ali njoj je svejedno šta ja želim, ispričaće mi je i večeras, sigurna sam.
Zašto su neke godišnjice tako proklete?
Opet koraci, kiša, koraci... čujem kako vuče svoje umorne noge a sa njenih ramena kao da dolazi još jedna provala oblaka i vrisak...
Ume da skrene pažnju na sebe, to je sigurno a i ne ostaje mi ništa drugo nego da probam da to odbacim kao detinjarije i usmerim svoja razmišljanja na nešto drugo, dok je još pod mojim prozorom.
Ona će svakako tražiti moju punu pažnju kad stigne.
Uvek je ista i uvek je bila takva. Sebična i zla i ceo svet se vrteo oko nje. Nikada nisam htela da slušam. Ni prvi put, ali ako zatvorim uši, njen glas će se pojaviti negde iz dubine moje glave... od nje se ne može pobeći.
Večeras sam spremna, da li je ona.
Otvaraju se vrata. Kao da je sve stalo.
Ni vetra, ni jednog zvuka.... i kapi su stale tu gde su, lebde u vazduhu i ako bih pružila ruku da ih dohvatim ne bi se pomerile.
Vidim njene umorne noge i čujem ih kako se vuku preko praga.
Opet me obuzima onaj težak osećaj krivice.
Stala je i kiša i noć i disanje.
Ne usuđujem se da je pogledam. Gledam u njena stopala, u stare pocepane muške cipele, umrljane blatom i mrtvom travom. Čujem kako se vuku dok polako ide ka krevetu.
Sela je.
Znam da me gleda pravo u oči ali ja nemam snage da pogledam nju. Ne bih izdržala taj prizor.
Uzdahnula sam... to je naš ritual.
Znam da će mi se obratiti za sekund svojim hrapavim glasom i početi sa pitanjima i pričom. Samo da ne moram da je gledam. Sebična je, želi da budem tu samo za nju, kao da u ovom životu ne postoji ništa osim njene tragedije.
Voli dramatične trenutke. Znam da bi sva napetost nestala kada bih smogla snage da je pogledam u oči, ali ne mogu to.
Čujem kako otvara usta. Da, čujem... Kao što stara vrata od tavana svojim graktavim zvucima rasteraju golubove sa krova, tako taj zvuk i u meni budi želju da pobegnem. Kao da mi duša ustreperi u grudima.
Priča je ista. Ne želim da je čujem, ali ćutim i gledam u njene bezbojne ispucale cipele sa mrljama od blata i ko zna čega još...
|
| |
| Choose Next Scene: |
|
Fork: Kišna noć
|
 |
|
Scene: Njena priča
|
|
|
|
|
|
|
|
